ПОГЛАВЉЕ 2

Крррр... кррр... закрчала је радио веза у тенку.
– Космај зове Авалу, Космај зове Авалу – заурла мајор Станић у микрофон.
– Кажи, Космају! – јавио се генерал из Митровице.
– На улазу у село поставили су тенковске јежеве, шта да радим... да прођем кроз то?
– Сачекај десет минута, с вруће линије јавили су нам да ће послати преговараче.
– Какви, сад, преговарачи? А наређења која сам добио... је л’ она још важе? – рече мајор Станић.
– Наравно, да важе. Ви кроз село морате да прођете, на овај или онај начин; него види, да ли можеш да их убедиш да одмах положе оружје, без борбе, и обећај им, да им, у том случају неће фалити ни длака с главе. Јеси ли разумео? – рече Митровица преко радио везе.
– Велики кинески теоретичар рата, Су Цу Ву је, још пре 2.500 година, рекао, да се врхунска вештина састоји у сламању непријатељског отпора без борбе – покушао је генерал да, пред битку, мало опусти атмосферу.
– Разумем, покушаћу, али мислим да би најбоље убедио њиховог команданта, са сто хиљада марака – одговори мајор.
– И то је истина, али и ти и ја знамо да од тога нема ништа.

После десетак минута, на пут изађоше тројица у маскирним униформама, и кренуше, лаганим кораком, према барикади. Повремено су дизали руке увис и окретали се у круг, да би показали да не носе оружје. Мајор Станић је изашао из командног возила, и кренуо им у сусрет. Како је његов транспортер био на десној страни пута, закорачио је на траву поред пута и наставио ка њима.
После неколико корака, зачуо се прасак, и Ратко је, из свог тенка, могао да види мајора Станића, како га експлозија паштете на коју је нагазио, преврће у канал поред пута. Ратко је муњевито стиснуо прекидач, и преузео команде од нишанџије својег тенка, и цев топа се, за тили час, устремила према уплашеним преговарачима.

Подигли су руке увис, као по команди, и преплашено гледали који ће тенк да их одува са лица земље. Пошто је схватио да им од преговарача не прети никаква опасност, Ратко је позвао санитет, који је био на зачељу колоне, подигао поклопац куполе изнад главе и, претећи, окренуо се према преговарачима, који су били видно уплашени. Главни међу њима, који је носио траку око чела, кад је видео да нико не пуца, брзо се прибрао и рекао:
– Јеби га, царе, нисмо ми криви. Тко га је тјерао да скреће с пута кад зна да је све минирано. Нитко га није гађао, сам је стао на мину. Станић је урлао од болова, док су га двојица војника извлачила из канала поред пута.
– Ако још неко од нас стане на мину, вас тројица сте мртви – рече Ратко који је, у међувремену, изашао из тенка и пришао зенгама, како су себе звали преговарачи.
– Јесте ли ви свесни, да сте препречили пут легитимној ЈНА, и колико је цеви уперено у вас? – рече Ратко, бесан због рањавања мајора Станића.
– А јесте ли ви свјесни, колико хрватских домољуба хоће одбранит своје куће од разарања? – рече зенга са траком око главе.
– Ко сте, уопште, ви? Са ким преговарам? Не видим никакве ознаке. Јесте ли ви нека војска или банда?
– Сатник Јерковић – Збор народне гарде – лупио је петама театрално зенга.
– Јерковићу, слушај ме добро, имате пола сата да уклоните ове препреке, да ми предате све наоружање које имате, и да ми донесете планове постављених минских поља, у том случају, обећавам ти, да ћемо проћи кроз село без опаљеног метка. Ја сам, пријатељу, добио наређење да кроз село морам да прођем, на овај или онај начин, па мислим, да је боље и за мене и за тебе, да прођемо мирно.
– Е, а ја сам, пријатељу, добио наређење, да ви не прођете кроз село, него, ако се не журите превише, дођи да попијемо пиво – провоцирао је Јерковић.
– Пиво пијем само с пријатељима, а ти то, дефинитивно, ниси. Рекао сам ти, имаш пола сата времена. После тога „поравнаћу“ село.
– Поравнај, заболе ме... Ово и није моје село – рече равнодушно зенга.
Ратко му је поверовао. Јер видео је, по говору, да није из Славоније, и да ово није његово село – да јесте, више би се трудио да га сачува од разарања.
– Није ни моје... и мене боли уво, да ли ће да гори – покушао је Ратко да остави утисак, да му је свеједно, да ли ће село бити разорено или не.
– Знаш ли ти, када ћу ја поново из Београда да дођем овамо? Никад!
– Па и нећеш, пошто ће ово бити хрватска земља па ће ти требат’ путовница за ућ у њу – повишеним гласом одговори Јерковић.
– Само ако вам дозволимо да направите још један Јасеновац... Доста приче. Имате пола сата – одбруси Ратко.
– Је л’ нећеш да нам пуцаш у леђа? – провоцирао је зенга.
– Да сам то хтео, нисам морао да чекам да ми приђеш. Не заборави... пола сата – претећи кажипрстом, понови Ратко, окрену се и крену ка свом тенку.

CHAPTER 2

Err….err…. rumbled the radio in the tank.
- Kosmaj to Avala, Kosmaj to Avala - major Stanic yelled into the microphone.
- Yes, Kosmaj! - a general from Mitrovica responded.
- They set up “hedgehog” tanks at the entrance of the village - what should I do… go through them?
- Wait for ten minutes, they told us on a hotline that they would send negotiators.
- What negotiators? What’s with orders I got…they still stand? - major Stanic said.
- Off course they do. You have to go through the village, one way or the other; but, see if you can convince them to immediately lay down their weapons, without fight, and promise them that we won’t harm a hair on their heads if they do. Understand? - Mitrovica said via radio - The great Chinese war theoretician, Sun Tzu Vu said, 2,500 years ago, that the ultimate skill lies in breaking down hostile resistance without fighting - the general said, trying to relax the atmosphere before the battle.
- Understood. I’ll try, but I think that I could best manage to convince their commander with a hundred thousand DM - major responded.
- That’s also true, but both you and I know that’s not happenings.

After about ten minutes, three men in khaki uniforms stepped onto the road and started walking slowly towards the barricade. They occasionally raised their hands up and turned, to show that they did not carry any arms. Major Stanic got out of the command vehicle to meet them. As his transporter was on the right side of the road, he stepped on the grass next to the road and continued toward them.
After a few steps, there was a bang. Ratko, from his tank, could see major Stanic, who’d been thrown in a duct next to the road by an explosion of the pâté he stepped on. Ratko quickly hit the switch and took over the commands from the marksman. The gun barrel of his tank was immediately pointed towards the frightened negotiators.

They raised their hands up, as if on command, and wondered, terrified, which tank would blow them up. As he realized that they are not a threat to them, Ratko called medical station, which was stationed at the head of the procession. He picked up the lid of the cupola over his head and threateningly turned toward the negotiators, who were visibly frightened. When the leader of the group, who wore a band around the forehead, saw that no one was shooting at them, he quickly gathered his wits and said:
- Damn it, man, it’s not our fault. Why did he get off the road when he knows that everything is mined? No one shot him, he stepped on the mine by himself.
Stanic was screaming as two other soldiers were getting him out of the duct he’d fallen into.
- If any one of us steps on a landmine again, you three are dead. - Ratko said, who, in the meantime, got out of the tank and approached the Zengas , as the negotiators liked to call themselves.
- Are you aware that you have obstruct the path of the lawful JNA, and how many barrels are pointed at you? - Ratko said, furious because of wounding major Stanic.
- And are you aware how many Croatian patriots are keen to defend their homes from destruction? - said Zenga with the band around his head.
- Who are you, anyway? With whom I negotiate? I don’t see any marks. Are you an army or a gang?
- Satnik Jerkovic - Croatian national guard - the Zenga theatrically banged his heels.
- Jerkovic, listen to me very carefully, you have half an hour to remove these barricades, to hand over all the weapons you have and to bring me the plans of the minefields. If you do, I promise you we will go through the village without a single bullet fired. I got an order, my friend, to go through the village, on one or the other, so I think that it is better for both of us if we were to pass peacefully.
- Well, I got an order, my friend, not to let you go through the village, so if you are not in a hurry, come over for a beer. - Jerkovic provoked.
- I drink beer only with my friends, and you, definitely, are one of them. As I told you, you have half an hour. After that, I’ll destroy the village.
- Do it, I don’t care… this is not my village - the Zenga said indifferently.
Ratko believed him. He inferred by his accent that he was not from Slavonia, and that this really was not his village - if it was, he would do more to protect it from being demolished.
- It’s not mine either … I don’t give a fuck if it’s going to burn - Ratko tried to leave the impression that he didn’t care if village will be destroyed or not.
- Do you know when I’ll come here again, all the way from Belgrade? Never!
- And you won’t, because this will be a Croatian land and you’ll need a passport to enter here - Jerkovic said, raising his voice.
- Only if we let you to make another Jasenovac…Enough talking. You have half an hour. - Ratko snapped.
- You won’t shoot us in the back? - the Zenga provoked.
- If I’d wanted to do that, I didn’t have to wait for you to approach me. Don’t forget…half an hour. - Ratko repeated threateningly, before turning and heading back towards his tank.

ПОГЛАВЉЕ 6

Ратко није склопио очи целе ноћи. Количина адреналина у крви била му је толика, да му није дозвољавала да заспи. Као да је био на кокаину. Мозак је покушавао да обради све слике, сцене и информације, али њих је било толико, да му то није полазило за руком.

Тек сад је помислио на Бранку и децу. На Мину и Машу, њихове ћеркице од пет и три године. Оставио им је сав новац, који је имао. Добро је знао, да то, што је оставио неће дуго трајати. Он и Бранка су подигли кредит за куповину стана, и рата за отплату доспева им сваког месеца на наплату. Од онога што остане, кад се плати рата, треба јести, платити струју, комуналије...

Од његових, не могу пуно да очекују. Деда је у пензији, а баба је увек била домаћица, без примања. А имају још четворо унучади. Камо среће, да њени нису такви, какви су. Сада би био много мирнији.

У сећање му навире вече, када је дошао да је запроси. После годину дана забављања и љубави, решили су да се венчају. Обоје су знали, да њени нису одушевљени Ратком. Планирали су, да она заврши факултет, кад већ они нису могли, и да ће онда наћи неког факултетски образованог младића, који ће је, из радничког насеља на ободу Београда, увести у неко боље друштво. Мислили су, да је њихова веза пролазна ствар, и да неће дуго трајати, па нису хтели да се много мешају у то. Те вечери, кад је дошао у њихову кућу, и затражио њену руку, тог тренутка сва њихова надања и планови за њену будућност пали су у воду.

– Слушај ти, мали – заувек ће памтити речи њенога оца – никада ми се ниси свиђао и никада ти нећу дати руку моје ћерке.
– Тата!!! – бризну у плач шокирана Бранка – Како можеш тако да причаш? Па ми се волимо.
– Каква бре, љубав, ћерко? Ти треба прво да завршиш факултет, и да се удаш за неког ко има факултет, па после ради шта те воља.

Ратко се осећао, као да су му лупили шамар из све снаге. Погледао је у њену мајку, која је ћутала, погнуте главе, очигледно, подржавајући оца. Ратко је видео, да су ствари кренуле погрешним правцем и да више нема назад. Од ових људи неће имати подршку, бар не у скорије време. Устао је и рекао:

– Кад сте већ тако искрени према мени, бићу и ја према Вама. Ни ви се мени баш много не свиђате, али то и није битно – нисам дошао да просим Вас, него Бранку. Нека она одлучи... Погледао је своју изабраницу, и у њеним очима видео, да је спремна да пође за њега, и без њихове дозволе. Устао је и изашао из куће. Те ноћи, Бранка се искрала из родитељске куће, с кофером, и пошла за њега. Изнајмили су станчић од једног пријатеља, на другом крају града. Ратко је радио три посла, да би га опремили – био је потпуно празан. Кренули су, буквално од нуле. Када су набавили основни намештај, сто и столице, Бранка је позвала своје родитеље да дођу да их посете, и да изгладе ствари. Нису хтели да дођу. Позвала их је поново, кад је сазнала да је у другом стању, да подели са њима своју срећу. Ни тада, нису хтели да дођу. Тешко јој је падало њихово одбацивање. Није могла да схвати, да родитељи могу да окрену леђа свом детету, само зато што није завршило факултет, и зато што му се свидео неко, ко се њима не свиђа. На крају крајева, па ни њена мајка није слушала своје родитеље кад се удавала.
И она је пошла за њеног оца, без родитељског благослова.

Време је пролазило, гомилало свакодневне и непрестане обавезе око бебе и куће, па је имала све мање времена да размишља о родитељима.

Затим је стигла и Маша. Њихова друга радост и срећа... Позвала их је и тада, да их обавести, да су по други пут постали деда и баба. Отац је подигао слушалицу телефона и честитао јој је, и хладно рекао, да га је осрамотила, тиме што је погазила њихову вољу и што је побегла из родитељске куће. Плакала је цели тај дан. Није могла да верује да су је напустили, само због тога што је пошла за својим срцем и својом судбином. Мајка, чак није нашла за сходно ни да је позове.

После пет, шест, месеци, Ратко је скупио довољно новца да дâ капару за стан и да подигну кредит у новоградњи, који им се свидео. Били су то први банкарски кредити у земљи, и камате су биле енормне – али ипак је било боље да плаћају рату за свој стан, него закуп туђег стана. Месечна рата је била готово хиљаду немачких марака. Успевао је, уз велике напоре, да заради довољно, и за рату кредита и за живот. Радио је у електродистрибуцији свој стални посао, као аутомеханичар у сервису свога другара, постављао је керамику по становима...

А шта сада да ради? Шта ће бити ако овај рат потраје? Како ће Бранка сама са децом без њега? – ројиле су се мисли.

Финансијски систем земље урушава се, инфлација се захуктава, реална вредност примљене зараде сваког дана је све мања... Плату у дистрибуцији су му стопирали, чим је однео војни позив кадровском референту. Пошто је резервни официр, добијаће плату од војске, тако да не може да има две плате, oбјаснили су му. Нису знали да му објасне, како њихов директор, иначе партијски кадар, може да добија – три плате у разним управним одборима. Кажу – не знају, и нису за то надлежни.

Шта, ако погине? – пролете мисао, као муња, кроз главу.
Облио га ледени зној. Није се бојао за себе, него за Бранку и децу.
Где ће, и како ће, њих три, без њега?

Не сме да погине. Не сме, чак, ни да буде рањен. Како ће да ради, ако га осакате? Како да плаћа рату? Избациће их из стана на улицу, ако не буде банци редовно измиривао рату кредита. Биће својој породици још већи терет ако остане инвалид. То не може да дозволи. То никако... Чим сване, пробаће да некако успостави телефонску везу с њима. Најбоље, да проба да контактира радио везом Митровицу, па да га везиста споји са Београдом.

Поново му пред очи навиру слике мртвих сабораца, поређаних по цести, око којих леже противтенковске мине.

Да ли је баш морао да пређе преко њих? Шта ће рећи њиховим родитељима – како су погинули?

Није имао снаге да разговара с официром санитета, који је задужен за асанацију бојишта. Када скупи снаге и храбрости, замолиће га, да му исприча... мада, шта може да му исприча, што он већ не зна? Ужас, пакао, судњи дан, домаћи рад ђаволовог шегрта – сакупљање делова тела својих сабораца... Тај, коме је пало на памет, да пред тенкове постави тела убијених војника, мора да је потомак неког јасеновачког кољача, помислио је, и шта друго од њих може и да очекује.
Планирао је пред полазак у Славонију да прочита неке Дучићеве песме о њима, за које је први пут чуо пре пар месеци, али не стиже да их пронађе... Само је запамтио да се једна од њих зове, „Закржљала расо“. Сан га је савладао тек пред зору.

CHAPTER 6

Ratko couldn’t sleep all night. The amount of adrenaline in his blood was too great. As if he was on cocaine. His brain tried to process all the images, scenes and information, but they were so jumbled he could barely process them.

He hadn’t thought about Branka and his kids until that point. His daughters Mina and Masha were now five and three years old. He left them all the money he had. He knew very well that it wouldn’t last them very long time. He and Branka took out a loan to buy the apartment and installments were due each month. The money that remained after that would have to be enough buy food, pay the electricity and other bills…

They couldn’t expect much from his parents. Ratko’s father was retired, and grandma was a housewife - without income. And they have four other grandchil-dren. If only Branka’s parents were different. At least then, he could scrape together some peace of mind.

He recalled the evening he came to ask for her hand. After one year of dating, they’d decided to get married. They both knew that her parents didn’t like Ratko very much. They planned for her to finish university, which they themselves were not able to. They hoped she would find some educated guy, who would bring her into a higher sphere society and away from the workers’ settlement on the periphery of Belgrade. They thought that their relationship was temporary and wouldn’t last, so they hadn’t actively opposed it. That night, when he came into their home and asked for her hand, was the night all of their hopes and dreams for the future died.

- Listen to me, boy - Ratko would never forget her father’s words - I have never liked you and I will never give you may daughter’s hand.
- Daddy!!! - Branka started crying, shocked - How you can talk like that? We love each other.
- Oh, what love? You have to finish university first, and then you’ll marry an educated guy, and after that you do whatever you want.

Ratko felt like someone had slapped him. He looked to her mother. She was silent, head bowed in support of her husband. Ratko saw that things had gone south and that there was no going back. He wouldn’t gain the support of these people, at least not in the near future. He stood up and said:

- When you are already honest with me, let me be honest with you, too. I don’t like you either, but that is not important - I didn’t come here to propose to you, but to Branka. Let her decide…
He looked at his girlfriend and saw in her eyes that she was ready to go with him, even without her parents’ permission. He stood up and left the house. That night, Branka sneaked out of her parent’s house, suitcase in hand. They rented a small apartment from one of their friends on the other side of the city. Ratko worked three jobs so that they could furnish it, as it was completely empty.
They had started, literally, from scratch. When they got basic furniture, a table, some chairs, Branka invited her parents to come and visit them to smooth things over. They did not want to come. She invited them again when she found out she was pregnant, but even then they did not want to come to their home. Their rejection was difficult for her. She couldn’t understand how parents could turn their back on their children just because they did not finish university or for not liking someone they liked. Her mother hadn’t listened to her own parents when she got married. She, too, married her husband without the blessings of her parents.

Time passed, piling up daily, constant chores around the baby and the house. Branka had less and less time to think about her parents.
Then came Masha, and again Branka called her parents to tell them they had become grandparents a second time. Her father picked up the phone, congratulated her and told that she embarrassed him by going against their will and running away from home. She had cried all day. She couldn’t believe that they abandoned her, just because she had followed her heart. Her mother didn’t even call her.

After five, six months, Ratko saved up enough money for a deposit and was able to raise a loan to buy their own apartment. It was better, they believed, that they pay off their loan to the bank and have their own apartment than to pay a stranger for a monthly lease. A monthly installment was almost one hundred German marks. Ratko managed to earn enough to pay off the loan, while also balancing bills and necessities. His regular job was at an electric company, but he also had to work as a mechanic at a friend’s garage and do odd repair jobs, like setting tile in people’s bathrooms.

And what now? What will happen if this war continues? What will Branka do alone with the children, without him? - the thoughts made his head spin.

The financial system of the country was collapsing, inflation was on the rise, the real value of earnings was going down by the day… The electric company froze his salary the moment he handed in his recruitment letter. As he was a reserve officer, he would receive a military salary. He couldn’t have two salaries, they explained, though they couldn’t explain how their director, who was a political party member, could have three salaries from three different committees - they didn’t know, they weren’t responsible for that.

What if he dies? - the thought struck him like lightning.
He was suddenly doused in a cold sweat. He was not scared for himself, but for Branka and the kids.
Where will they go? How will they survive without him?

He cannot die. He mustn’t even get wounded. How would he work if they maimed him? How would he pay the loan? The bank would throw them out onto the street if they missed too many instalments. He would just be a burden to his family if he be-came disabled. He couldn’t let that happen. He would try to call them first thing in the morning. It would be best to try to contact Mitrovic by radio communication, so that the operators could connect him to Belgrade.

The images of dead soldiers lined up on the road and antitanks mines flashed in front of his eyes again.

Did he really had to cross over them? What will he say to their parents - when they asked how they died?

He did not have the strength to talk to the medical officers, who were in charge of sanitizing the battlefield. When he gathered enough strength and courage, he would ask them to tell him everything; even though, what’s there to tell that he doesn’t know already? Horror, hell, Doomsday, the work of the Devil - collecting body parts of their comrades… The one who came to mind to place the bodies of those killed in front of the tanks must be a descendant of some of Jasenovac’s butchers, he thought. And what else could be expect from them?

He planned to read a few of Ducic’s songs about them before he set off to Slavonija. He had heard of them a few months ago, but in the end he hadn’t had the time to find or read them… He only remembered that one of them was called something like “The Stunted Nation.” Sleep claimed him just before dawn.

ПОГЛАВЉЕ 9

Перов тенк долази до мање раскрснице и, на самом ћошку, запажа војника, који му руком и гримасом на лицу, даје знак, да неког има у тој слепој улици. Перо тастером преузима контролу над топом и окреће га великом брзином надесно. После неколико метара, улазе у раскрсницу и улицу, и, на крају те слепе уличице, примећују паркиран аутобус. Перо, по инерцији, управља цев топа према аутобусу, и схвата, да у њему има људи. Тачније, аутобус је пун војске.

– Авало, јесмо ли ми то добили неко појачање у пешадији? Добро да сте се сетили, да нам треба и пешадија... – опрезно ће Перо.
– О каквом појачању причаш? – изненађено ће Митровица.
– О аутобусу пуном војске, који се налази на нишану мога топа, у слепој улици овог живописног села...
– Наша пешадија није користила аутобусе, користила је само војне камионе и транспортере. – Јеси ли сигуран, да је војска у аутобусу?
– Не личе ми на средњошколску екскурзију...
– Држи их на нишану, док успоставимо врућу линију...
- Успостављајте ви шта год хоћете, ако само отворе врата, ја пуцам, помисли Перо.

Пошто је чуо комуникацију са Митровицом, Паја притисну црвену лампицу, што је био знак да сви тенкови пређу на четврту фреквенцију, да их Митровица не би чула.

– Петре, немој да се премишљаш ни тренутка... то су усташе, које су стигле као појачање. Рокни их одмах. Ако им даш само секунд времена, искочиће ти тројица са зољама и избушиће те као швајцарски сир. Нису они дошли овде на пикник, него да ратују против нас.
– Голијо, каква је ситуација с аутобусом? Дејствуј само у нужној одбрани. Успостављамо везу са Хрватима.
– У реду, али ако само отворе врата, ја немам избора...

CHAPTER 9

Pero’s tank came to a minor intersection. He saw a soldier standing at a corner, giving him a signal that there was someone in that dead-end street. Pero took over gun and turned the gun barrel to the right quickly. They entered the intersection and saw a parked bus at the end of the street. Pero, by instinct, directed the gun barrel toward the bus and then realized that there were people in it. More precisely, the bus was full of soldiers.

- Avala, did we get reinforcements, some infantry? It’s about time you remember that we need them too… - Pero said carefully.
- What’re you talking about? - Mitrovica asked, surprised.
- I’m talking about the bus full of soldiers, which is in the sights of my gun, in this dead-end street of this colorful village.
- Our infantry didn’t use any buses, they used military trucks and conveyors. - Are you sure that the soldiers are in the bus?
- Well, they don’t look like a high school excursion to me…
- Hold them on sight, while we establish a hotline…
- You can establish whatever you want, if they only open the door, I’ll shoot, Pero thought.

After he was finished speaking with Mitrovica, Paja pressed a red button, which was a sign for all tanks to switch to a fourth frequency, so that Mitrovica couldn’t hear them.

- Pero, don’t even think about it… those are Ustashas reinforcement. Shoot them immediately. If you give them a mere second of an advantage, they’ll gun you with their LAWs like Swiss cheese. They didn’t come here for a picnic, but to fight us.
- Golija, what is the situation with the bus? Only act in case you need to defend yourselves. We are establishing a connection with the Croats.
- All right, but if they only open the door, there won’t be a choice…

ПОГЛАВЉЕ 14

– Шта мислиш, да ли би Перо требало да поразговара са психијатром? – упита командант бригаде Ратка.
– Психијатром? Где овде имамо психијатра?
– Имамо. Послао нам је Београд једног капетана, психијатра. Ради на ВМА, а тренутно спроводи неко истраживање за научни рад, шта ли, па, „ко веле“, да ухвати мало праксе у рату.
– Ја колико познајем Краља Перу, то је чисто губљење времена...
– Јеси ли код њега приметио промене у понашању после оног догађаја са аутобусом?
– Не. Нисам приметио ништа чудно.
– Позови ти њега, кад већ имамо тог психијатра, па нек поприча с њим. А не би било лоше, да поприча и са свима који су имали трауматична искуства.

Ратко махну руком куриру и, кад је овај пришао, рече му, да потражи Перу, и да му објасни зашто га зову, и да га, ако жели поведе у кућу у којој је смештен психијатар. Курир је брзо пронашао Перу и он после пола сата, уђе у просторију у којој га чекао психијатар. Пошто су се поздравили и неформално упознали, психијатар га упита, за генералије, потом како доживљава рат и најзад, која му је ситуација била најтежа у протеклим данима.

– Нисам имао неку посебно тешку и трауматичну ситуацију – рече Пера, после краћег размишљања.
– Нисте? Мени је речено да сте били у жаришту борбе и да сте били прилично активни у њој.
– Тачно, био сам. Као и сви остали који су били са нама – потврди Пера.
– И ниједну ситуацију не можете да издвојите као нарочито стресну? – са чуђењем упита психијатар.
– Па не, не бих могао. Уствари, свака борба је стресна, али такав је рат, а ја сам се за рат спремао и школовао.
– А шта је било с тим аутобусом, о којем сви причају?
– Ништа нарочито. То би урадио сваки тенкиста на мом месту.
– Шта би то урадио сваки тенкиста?
– Неутралисао непријатеља, који му је био претња.
– Колико је било људи у том аутобусу, по вашој слободној процени?
– Не знам, колико је било људи, не могу ни да претпоставим, али ми смо у остацима аутобуса, нашли остатке педесет пушака и неколико ручних бацача, мислим, седам.
– Под претпоставком да су свака пушка и сваки РБ имали, у том аутобусу свог власника, долазимо до цифре од око педесет седам војника. Имате ли неки проблем везано за чињеницу да сте ви испалили тај пројектил на њих?
– Немам никакав проблем. Ствар је веома једноставна. Могли су да се предају, али нису. Излетели су из аутобуса са намером да нас гађају бацачима, али ми смо били бржи. Да није било тако, ја и ви данас не бисмо водили овај разговор. На крају крајева, могло их је бити само пет у аутобусу, са гомилом оружја, то не знамо.
– Да. Може и тако да се гледа на ствар. Реците ми, поручниче, имате ли ноћне море или грижу савести? Да ли се кајете због нечег?
– Спавам као беба. Знате, уморим се преко дана и заспим пре но што додирнем јастук. А што се тиче кајања, кад боље размислим, кајем се.
– Због чега се кајете?
– Кајем се, што нисмо раније пуцали. Чини ми се, да нам је један побегао из аутобуса, мамицу му... Психијатар је, са запрепашћењем, погледао у Перу. На његовом лицу, није могао да види, да се он шали. Озбиљно је мислио то што је рекао.
– Јесте ли ви активни официр, поручниче?
– Јесам.
– Хвала вам на вашем, времену – устаде доктор и пружи руку Пери. Е, да нам је више таквих официра, где би нам био крај, помисли психијатар.

CHAPTER 14

- What do you think, should Pero go talk to a psychiatrist? - the brigade com-mander asked Ratko.
- Psychiatrist? We have a psychiatrist here?
- We do. Belgrade sent us a captain, who is also a psychiatrist. He works at VMA, and is currently conducting some research for a paper, so they thought that it would be good for him to get some fieldwork done here.
- Knowing King Pero, it’s a pure waste of time…
- Have you ever noticed some changes in his behavior after what happened with that bus?
- No. I haven’t noticed anything strange.
- Call him, we already have that psychiatrist, let him talk to him. And it wouldn’t be bad if he talked to everyone that had some traumatic experience.

Ratko waved at a messenger. When he approached, Ratko told him to go and find Pero and to explain to explain the situation to him. If Pero wanted to see psychiatrist, the messenger was to lead him to the house where the psychiatrist was set up. The messenger quickly found Pero, and, after half an hour, he entered the room where the psychiatrist waited for him. After exchanging greetings and informally introducing themselves, they began to talk about the war and what situations Pero found particularly difficult.

- I didn’t have any especially difficult or traumatic experience - Pero said, after a moment of thought.
- You didn’t? They told me that you were in the heart of battlefield and you were pretty active.
- Correct, I was. Like everyone else - Pero confirmed.
- And you can’t think of any situations as particularly stressful? - the psychiatrist asked bemusedly.
- Well, no. Actually, every battle is stressful, but that’s how war works. And I was trained and went to school for war.
- And what happened with that bus everyone is talking about?
- Nothing special. Anyone else would have done the same.
- And what’s that?
- Neutralize the enemy, who was a threat to him.
- How many people were in that bus, according to your own estimate?
- I don’t know how many people were there, I can’t even suppose. But in the ruins of the bus, we found the remains of fifty refiles and several LAWs, I think, seven of them.
- If we assume that every rifle and every LAW had an owner, we can conclude that there were around fifty seven soldiers in the bus. Do you have a problem with the fact that you fired that missile at them?
- I don’t have a problem. The thing is very simple. They could surrender, but they didn’t. They stormed out of the bus with the intent to shoot us, but we were faster. If that was not the case, we wouldn’t be having this conversation. After all, there could have been only five of them in the bus, just with a bunch of weapons. We do not know that.
- Yes. We can see things in that way. Tell me, lieutenant, do you have nightmares or feelings of remorse? Do you feel guilty about something?
- I sleep like a baby. You know, I get tired and fall asleep as soon as I lay my head on the pillow. And as for remorse, when I think about it, I do regret thing.
- Why?
- I regret that I didn’t shoot sooner. I think that one of them ran away from the bus, the motherfucker… The psychiatrist looked at Pero in shock. He saw that Pero wasn’t joking around. - Are you an active officer, lieutenant?
- Yes, I am.
- Thank you for your time - the doctor stood up and shook Pero’s hand. Oh, if we only had more officers like this, the psychiatrist thought.