РАДОВАН И ЈУЛИЈАНА

Јулијану и њеног мужа добио сам, као клијенте, по препоруци клијената којима сам успешно завршио два посла. Јавили су ми се са захтевом, да им пронађем један леп, што би се у жаргону, рекло „крштен двособан стан“. После погледаних десетак станова, схватио сам, да је Јулијана веома захтевна и избирљива. Сваком стану, који смо видели, нашла је понеку ману, док се њен муж није много мешао у одабир стана. Понекад је ишао с нама да их гледа, а некада не. Већ сам се носио мишљу, да је ставим „на лед“, кад ми се, такође по препоруци, јавио човек по имену Радован са станом, који је требало продати. Чим сам чуо основне податке о стану, знао сам, да је као створен за Јулијану, и одмах отишао да упознам Радована и да примим стан у продају. Радован је био висок, плав, наочит и пријатан мушкарац, пилот по занимању. Неодољиво је подсећао на Бред Пита. Његова жена – сушта његова супротност, повучена, не претерано женствена, без облина.

„Ако овај стан Јулијана не купи – помислих – дижем руке од ње као купца.“

Већ сутрадан, договорили смо се да доведем Јулијану и њеног супруга, да стан погледамо. У заказано време, позвонили смо на вратима Радовановог стана, с тим, да сам ја стајао са стране, притискајући тастер за звоно, док се некако десило да је Јулијана била та, која је стајала испред врата, тако да су се Радован и она, кад је отворио врата, нашли лицем у лице.

Настао је мук. Радован и Јулијана гледали су једно у друго ћутке, нетремице, готово десетак секунди. По изразу лица Јулијаниног мужа, схватио сам да му је јако непријатно, због тако дугог зурења његове жене у плавушана. Иза Радовановог рамена, приметио сам његову супругу, која се појавила, када је схватила, да се нешто чудно дешава на вратима. Да бих прекинуо непријатну тишину, гласно сам се накашљао.

Све присутне пренуо сам из неког чудног краткотрајног стања, а Јулијана је, напокон, проговорила, и даље стојећи на прагу стана и гледајући, са благошћу, лепо Радованово лице, на којем се видело, да му је веома мило што је види.

– Што се мене тиче, стан је купљен! Сви смо били згранути.

– Што се мене тиче, стан је продат! – изјавио је Радован, на опште запрепашћење. После неколико тренутака, коначно нас је и пропустио да уђемо у стан.

После упознавања, Јулијанин муж питао је очигледну ствар:

– Вас двоје се познајете?

– Да драги, Радован је мој бивши вереник – у оку јој је заискрила суза, којој Јулијана није дала да побегне.

– Ниси ми спомињао да си имао вереницу!? – љутито је констатовала „сцила“, непрестано одмеравајући Јулијану.

– Нисам, драга, та тема, била је превише болна за мене – ни Радован није крио своју интиму пред присутнима.

– Имате ли деце? – није издржала да пита Јулијана, и даље гледајући опчињено у Радована.

– Немамо... а ви? – ни Радован није скидао поглед с Јулијане.

– Немамо ни ми – одговори Јулијана.

– Да ли је то господин, с којим си отишла и раскинула нашу веридбу? – наставио је Радован са личним питањима, као да је био сам са Јулијаном у соби, иако је свима било непријатно.

– Не разумем шта ме питаш... тада нисам ни са ким отишла... отишла сам сама тетки у Нови Сад, зато што је била болесна и тражила је моју помоћ, а садашњег супруга упознала сам годину дана касније. Ко ти је то рекао?

– Твоја мајка! – испали Радован као из топа, са горчином, нешто што је годинама држао у себи, и настави. – Твоја госпођа мајка рекла ми је, преко телефона, да си отпутовала с неким човеком на викенд и да не желиш да се удаш за мене... Када сам, избезумљен, дошао на ваша врата, она ми је то у лице поновила и рекла, да их више не узнемиравам, и да те заборавим.

ХОД ПО БУРИЋИМА

Предмет, као и сваки други, али, како рече један мој сарадник, адвокат који је, како сâм каже, урадио више од хиљаду двеста уговора o купопродаји непокретности – рад са некретнинама је као ход по бурићима – никад не знаш кад ћеш да пропаднеш и у шта ћеш да упаднеш.

Јанко је био пријатељ мојих пријатеља, па ми се обратио, на плажи кафића на Ади Циганлији, на обали Савског језера, у којем смо се скупљали годинама, лети и зими. Лети бисмо наравно, били на плажи, по лежаљкама и испод сунцобрана, а зими око ватре у камину, који се налазио насред кафића.

– Је л’ се још бавиш некретнинама? – упита ме, једног лепог пролећног јутра, док смо седели поред камина и пекли кромпир у ватри, која је горела у њему.

– Увек... – одговорих џарајући ватру, и пијуцкајући домаћи розе, који ми је доносио човек, који је имао виноград близу једног села поред Зајечара.

– Моја мајка је навалила да се преселимо у град, да будемо близу бабе и деде, на Врачару. Мора сваки други дан да их обилази, да им носи неку клопу, да им помаже у кући... баба се често губи па заборави да искључи ринглу на шпорету или да повуче воду у купатилу... старост, шта да ти кажем – уводио ме Јанко полако у посао.

– Све ми је јасно... где ти је стан, који би требало да продамо? – упитах.

– Железник, улица Даринке Радовић. Двособан стан на првом спрату, лифт, централно грејање, тераса... а треба нам исти такав, само на Врачару... уз доплату, наравно.

– Завршићемо, без бриге, само немој да дајеш другим агенцијама, да могу да се посветим томе својски. За ексклузивну продају, дајем попуст са уобичајених два на један и по посто.

– Договорено, нећемо никог другог звати – обећа ми чврсто Јанко.

Већ после пар дана, обилазио сам Јанков стан и телефоном правио фотографије сваке просторије понаособ. Кад сам стигао у канцеларију, пребацио сам их са телефона на рачунар и направио оглас, који сам окачио на пет-шест портала, које обично користим за оглашавање, и купци су почели да зову. После неких троје-четворо купаца, који су погледали стан, појавила се породица Јанчулинац. Одмах им се свидео стан, тако да су, већ после првог гледања, дали пристојну понуду за његову куповину. Мало смо се погађали и цењкали, и договор је пао. Предуговор и капару, одрадили смо већ после два дана, и Јанко и његова мајка почели су да полако пакују ствари и да ону гардеробу и обућу, коју нису користили, носе у Црвени крст.

Јанкова мајка Лидија, испричала нам је, да је прочитала у неком женском часопису да већина људи, у својим орманима, годинама, неки чак деценијама, чува гардеробу и обућу коју не носи, што је, руку на срце, тачно, и још кажу у том чланку, да, ако неку ствар нисмо обукли, или обули, две године, вероватно више и нећемо никад, и да је треба избацити из ормана и плакара.

Рок за исељење из стана, био је месец дана, и госпођа Лидија решила је, да се она и Јанко преселе код својих родитеља, пошто је њихов стан простран, и да одатле, натенане, траже одговарајући стан. Већина намештаја у стану, који смо прометовали, била је прилично стара и зрела за замену па је Јанко неке комаде избацио испред зграде, а неке делове намештаја, који су им одговарали, откупили су Јанчулинци.

Ближио се дан исплате стана и уласка у посед нових власника, и по протоколу рада у промету некретнина, требало је да купци, непосредно пре одласка до нотара и банке, још једном обиђу стан и увере се, да је празан. Тада се обично купцима предочавају и признанице о плаћеним комуналијама, показују празни припадајући подруми, и слично. Оверу уговора заказали смо за четвртак у четрнаест часова, а обилазак стана сат времена раније. Јанко ми се, тог јутра, јавио телефоном са посла, и потврдио договор да се нађемо у стану. Такође је напоменуо, да му се од јутрос мајка не јавља на телефон али да је сигурно код куће и да, вероватно, како каже, није спустила слушалицу како треба па не могу да ступе у контакт.

ПОЛУБРАТ

– Рале, немој да бринеш... Мирко је мој старији полубрат, који ме много воли и који је од нашег оца, за живота добио викендицу на Јахорини, као свој део наследства, и наш породични договор је, да, због тог, не тражи за себе део овог стана – уверавао ме мој стари познаник и клијент, коме сам нашао купца за продају стана.

– У овом правоснажном оставинском решењу, које је испред мене и које читам, не пише тако... Овде пише да је он сувласник овог стана у уделу од једне четвртине...

– Без бриге, Рале, кад ти кажем, слободно ти прави предуговор, а Мирко ће доћи када буде требало да потпишемо и оверимо уговор... то се сад ради код нотара, ако се не варам?

– Тако је... од првог септембра ове године купопродајне уговоре оверавају нотари... Види Горане, ја не могу да направим предуговор без његовог присуства... Могу, ако се купац сложи, да направим резервацију са депозитом, који остаје код мене у агенцији, док не буде могао да дође у Београд на потписивање уговора, а волео бих, да га ја чујем, и да ми он потврди да се слаже са договореном ценом и са продајом стана.

Горан је узео свој телефон и позвао Мирка:

– Хало... Мирко... како је брате...? Е, и ја сам добро, све по старом, него види... решио сам да продам онај стан у Шуматовачкој, па мој агент хоће да се чује са тобом око тога... ево ти га, он се зове Ратко.

После десетак минута разговора, Мирко ми је потврдио да је сагласан да се стан прода за педесет шест хиљада евра, и да неће тражити свој део цене у износу од четрнаест хиљада евра.

– Шта сам ти рекао... – са поносом је наставио Горан – ми смо браћа... Мој отац и његова прва жена, Бог да јој душу прости, усвојили су га зато што нису имали своју децу и пружили му све у животу...

– Горане, не замери ми... ја само радим свој посао а у каријери сам свашта доживео и није ми се један пут десило, да људи, приликом поделе наследства, забораве на договор који није оверен, а који имају са члановима породице, када схвате да могу да се окористе...

У складу са договором, објаснио сам целу ситуацију купцу, који се сложио с тим, да положи депозит као израз добре воље и намере да купи стан и сачека док се не испуне неопходни услови. Прикупио сам неопходне личне карте, нов лист непокретности из катастра, сачинио уговор и послао на мејл купцу и продавцима. Сви су ми потврдили пријем мејла и сагласност са садржином уговора, осим Мирка, који се налазио у Бугарској на сезонском раду у неком ски центру.